Шест удовица из села Доња Бела Река недавно је изненадила и обрадовала посета представника Центра за социјални рад, Црвеног крста и Патронажне службе из Нове Вароши, који су им, осим поклона у виду пакета са основним животним намирницама, даровали и топлу људску реч, са поруком да их друштво, ипак, није сасвим заборавило.

Две Горгине, две Јованке, Босиљка и Даница, а све са презименом Виторовић из истоименог засеока, већ годинама живе саме. Прегазиле су седму деценију живота, мужеве су давно сахраниле, а деца су им, у потрази за бољим животом,  напустила кућно огњиште и завичај. С муком преживљавају од пољопривредне пензије, која једва пређе неких десетак хиљада динара, али, немаштина и беспарица нису оно што им најтеже пада.

- Фала је Богу, имамо по нешто мало да поједемо и попијемо, дрва да се угрејемо, али уби самоћа. Нико да отвори врата и прозбори по коју реч. Нису ни људи што су некад били. Нема ни дружења, ни мобе, ни песме, ни шале. И раније се тешко живело, али људи нису били зли. Сад се све преокренуло  – вели Јованка М. Виторовић (77), али не жали се превише, иако са седам хиљада динара породичне пензије једва саставља крај са крајем. Ова времешна старица плени својим ведрим духом и за своје године, одличног је физичког и менталног здравља. Каже од лекова пије само пола андола и по коју чашицу црног вина.

Горгина је, међутим, тежак болесник. Прикована је за постељу, живи од социјалне помоћи, а два хектара земље негде у врлетима нема ко да обрађује. Она се највише обрадовала патронажној сестри која јој је дала терапију, измерила притисак, пружила пар савета како да брине о здрављу... Босиљка већ година болује од дијабетеса, тако да слабо шта може да ради. Стоке нема, пензија мала, једина радост су јој три ћерке које је повремено обилазе. И остале три белоречке удовице муче муку са здрављем и посебно самоћом. Кажу краду Богу дане и живе за тренутке кад им дођу потомци расејани по Србији ,али и  иностранству. У животу су, веле, увек биле оптимисти, али су изгубиле наду да ће им се деца и унуци вратити у родни крај.

-Старим људима сваки дан личи на онај претходни. Посебно ако су болесни и живе на рубу егзистенције. Зато смо ми ту да им пружимо како скромну материјалну помоћ, тако и да им упутимо топлу људску реч и кажемо им да нису заборављени – каже Јелена Лековић (СНС), директорка Центра за социјални рад која напомиње да ће посете старима и немоћнима интезивирати у наредном периоду.