На споменик војводи Петру Бојовићу, на истоименом тргу у Новој Вароши, у понедељак 20. јануара, на 69. годишњицу смрти славног војсковође, венце су положили представници Удружења потомака ратника 1912-1920, војводиних земљака из града на падинама Златара и родних Мишевића, директори, професори и ђаци образовних установа, као и делегација општине Нова Варош, предвођена председником Димитријем Пауновићем и замеником преседника Иваном Младеновићем.

Уз одавање поште команданту Прве армије у пробоју Солунског фронта, учеснику шест ослободилачких ратова Србије, истакнуте су заслуге у одбрани отаџбине јунака Дринске дивизије и четвртог пешадијског пука, као и ратника који су за навек остали у „плавој гробници“ Јонског мора. Са пар пригодних речи у славу војводе Бојовића, скупу на градском Тргу обратио се најпре Радован Вранешевић, председник локалног огранка Удружења потомака ратника 1912-1920., а потом и председник нововарошке општине Димитрије Пауновић, који је оценио да се српско друштво и завичај нису у довољној мери одужили славном војсковођи за све што је урадио за свој народ и отаџбину.

У Првом балканском рату, Петар Бојовић био је, иначе, начелник Штаба Прве армије од октобра 1912 . године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату налази се на месту начелника Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији. Током Првог светског рата обавља дужност команданта Прве армије и, између осталог, учествује у завршним операцијама Церске битке.

Након рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920 . године . Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у марту 1921. године. Следеће 1922. је пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо потом је и преминуо.