Немаштина и беспарица закуцали су на врата Тање (37) и Бранимира (55) Мијовића из Рутоша. Обоје су незапослени, а са двогодишњом ћерком Аном и једномесечним сином Василијем  тренутно живе од две и по хиљаде дечјег додатка. Живот, кажу, некако протиче мимо њих и тако је већ дуже време. Не губе, међутим, наду да ће доћи дан када ће и њима да сване, а до тада, кажу, само да су им деца жива и здрава. Како би им пружили подршку, упутили речи охрабрења, али и уручили скромне дарове, породицу Мијовић посетили су представници Центра за социјални рад, Службе патронаже Дома здравља и Црвеног крста, одлучни у намери да се заједнички упусте у борбу против сиромаштва у златарском крају. 

Лоша срећа Бранимира тера откако је остао без посла, најпре у некадашњем грађевинском предузећу „Радник“, а потом и у „Инови“ где је радио све док фабрика није закатанчена. Трбухом за крухом одлази у Прибој, не би ли се запослио у „ФАП“, али му ни то не полази за руком. Са супругом Тањом одлази у њен завичај – село Раковићи у близини Прибојске бање, где се баве пољопривредом,  негујући Тањине старе и непокретне родитеље. Након њихове смрти, а пре годину дана, враћају се у рутошки заселак Шеварови, у Бранимирову родну кућу, коју дели са братом. Неколико ари земље коју не може да обрађује без механизације,  мало баште и две козе, то је све што ова породица има. Време проводе у трошној кући, у собичку од шеснаестак квадрата, у који су успела да стану два кревета, сто, стари креданац са оскудним покућством  и дотрајала пећ на дрва. Воду су добили скоро, струја је слаба, електрични шпорет не ради, веш машину никада нису имали, а бебин креветац се распао јер је био стар готово четири деценије. Бранимир породицу издржава од надничења, тешко јесте, али не тражи помоћ јер , како каже, у кући има највеће богатство - дечје осмехе и радост, а она су  за њега и његову супругу довољан разлог да, и поред немаштине, буду срећни.

- Супруга се тек породила, тренутно са здрављем није баш најбоље, тако да њу и децу не смем дуго да остављам саме. Уграбим да неки динар зарадим у надници, по селу радим све физичке послове, лети и некако, али мука је кад дође зима па нема никаквог посла. Срећа да имам своја дрва.Пензија је још далеко, тешко да се могу запослити на неком сталном послу у Вароши, а немам уштеђевину  да купим краву или нешто друго  од стоке. О трактору или некој другој пољопривредној машини, могу само да сањам – невољно прича Бранимир, који би своју муку најрадије да прећути.Тања једва и да проговори по коју реч, нарушеног је здравља, има повишен крвни притисак,  као и њен муж,  али кроз сузе вели да се неће предати због деце, на коју су чекали годинама.

Судбина породице Мијовић, као и многих других у златарском крају, јесте неизвесна, али кажу да су се на такав живот већ навикли. Више би их изненадила нека лепа вест од туробне стварности у којој живе. Недавно их, међутим, јесте изненадила   посета представника Центра за социјални рад , Службе патронаже и Црвеног крста. Највише се обрадовала  млађана Ана, која је на поклон добила слаткише, гардеробу, нешто обуће и играчака. За Василија су стигле „памперс“ пелене, хигијенски пакет за бебе, као и пуна врећа  бенкица, зека, чарапица, штрамплица... Директорка овдашњег ЦСР Јелена Лековић (СНС) је у име установе уручила Мијовићима и скромну новчану помоћ ,  као и донацију нововарошког Црвеног крста у виду основних животних намирница (брашно, уље, шећер, тестенине, конзерве) и потрепштина за хигијену (шампон и детерџент).

- Чланови породице Мијовић нису корисници Центра, јер нису приложили потребну документацију и немају довољно информација на који начин могу да остваре евентуалну помоћ од државе и општине. Пошто имају земљу, не испуњавају услове на сталну финансијску  подршку од стране ресорног министарства, али имају право на једнократне новчане помоћи , накнаду за друго рођено дете и незапослене породиље коју додељује локална самоуправа. Циљ наше посете и јесте да их упознамо са  правима која могу да остваре у складу са законом,  али и да им , скромном донацијом и речима охрабрења , помогнемо да лакше преброде ова тешка времена. То ћемо чинити и у наредном периоду јер смо се обиласком уверили да су Мијовићи вредни и поштени, одлучни да, упркос бројним проблемима и здравственим тегобама,  раде и зараде, али и спремни да кроз добру комуникацију сарађују са надлежним установама и институцијама – истиче Лековић и најављује да ће се појачаним теренским радом од стране стручњака Центра боље може сагледати  актуелно социјално стање у општини, као и да је обилазак социјално угрожених породица  једини начин да се унапреди постојећа база  корисника социјалне заштите, на чијој  евиденцији често нема  породица које су у стању социјалне потребе.

Фамилија Мијовић наравно није усамљен случај, јер многи социјално угрожени житељи наше општине, посебно они из забачених села, због  старости, болести, не обавештености или неких других разлога, нису у могућности да се пријаве овој установи и потраже помоћ. Зато ће теренски рад,  најављује директорка ЦСР, све док се не стекну законски, кадровски и финансијски услови за реализацију дуго најављиваног пројекта израде социјалних карата, бити у фокусу стручних екипа ове установе у наредном периоду.